Paralelno 15-godišnjem postojanju Vajmarske, Srbija je pretrpela niz neuspeha: primorana da prihvati poraz i krivicu za ratove, dužna da plaća za grehe režima za koji smatra da ga je sama zbacila, i na kraju primorana da se bavi ekonomskom krizom nad kojom nema kontrolu i sa kojom nije u stanju da se sama nosi.

Ukoliko birači u Republici Srpskoj žele da uspostave nezavisnu državu, SAD i druge NATO članice treba da poštuju tu odluku. Održavanje vegetativne BiH u životu putem međunarodne pomoći ne služi nikakvom legitimnom američkom interesu.

Politika SAD suštinski nije politika SAD-a čak ni kao megalomanske nad-države koja je sve manje u dodiru sa svojim federalnim državama. To je ponajmanje politika građanina Teksasa, Kalifornije, Jute ili bilo koje druge američke države.

Milošević nije prisutan već deceniju. Šest godina posle mog odlaska iz Ambasade u Beogradu i 11 godina od završetka NATO bombardovanja, odnos Srbije prema NATO ostaje osetljivo pitanje, što je potpuni kontrast u odnosu na druge delove regiona.

Srpski prozapadni lideri su toliko privrženi Zapadu, a u potpunosti su omanuli u razumevanju Zapada. Ne znaju s kim imaju posla. Među ovim nemoralnim svetom biti ljubazan znači da si gubitnik, i da mogu nekažnjeno da nastave da te varaju i šamaraju.

Pojedini ruski, ali i strani  analitičari, ocenjuju da mnogi događaji na postsovjetskom prostranstvu – uključujući i ovaj u rusko-beloruskim odnosima – svedoče da ,,sojuz njerušimij''(savez nerazrušivi), kako se kažeu sovjetskoj himni, nije bio tako čvrst kako se je propaganda tvrdila.

Došavši na posao u 7.55 u utorak, Jurij Luškov je čuo novost o tome, da je ukazom predsednika Rusije oslobođen dužnosti gradonačelnika. Činovnici iz Luškovljevog okruženja, po svedočenju dopisnika "Interfaksa", bili su u blagom šoku.

Zemlje članice Šangajske organizacije, kao i gostujuće zemlje, osećaju da se odnos moći u svetu polako menja i da se fokus premešta u Aziju, zbog čega će pažnja svetske javnosti biti usmerena ka ovom kontinentu u prvoj polovini 21. veka.

U borbi za sekularizam, koja nije ništa drugo nego borba za čuvanje privilegija, ni modernizam kao argument više nije na strani sekularista. Umereni islamisti vode računa o modernizaciji, te vojska više nije neophodna kao „avangarda reformi u zemlji“.

Realnost je mnogo složenija. Bliži uvid otkriva da su reči i dela predsednika Hu Đintaoa često oblikovane mešavinom nesigurnosti i šepurenja te da se kineski zvaničnici naizmenično igraju rečima sa državnim usponom.